Donau Soja organizacija

Izazovi proizvodnje i snabdevanja proteinima su globalnog karaktera. Iako je od važno da Evropa predvodi promenu sistema, potrebna nam je Kina kao partner. Čak i uz značajne promene u poljoprivredi, Evropa će verovatno i dalje morati da uvozi proteine biljnog porekla iz ustaljenih regiona za izvoz. Međutim, potrebno je da se usmerimo na uvoz sertifikovanih proizvoda iz regiona i sistema koji su u skladu sa strogim društvenim i standardima zaštite životne sredine. Takođe, moramo blisko sarađivati sa Kinom kako bismo osigurali globalnu promenu ka održivijoj proizvodnji proteina. Upravo naši poljoprivredni i prehrambeni sistemi imaju najveći uticaj na ciklus azota. Proizvodnja i potrošnja proteina su glavni pokretači emisija gasova sa efektima staklene bašte. Zagađenje nitratima i amonijakom u vazduhu i vodi, zajedno sa gubitkom prirodnih staništa i biodiverziteta, mogu se rešiti samo globalnom promenom kursa ka održivijoj proizvodnji proteina koja se postiže zadovoljavanjem standarda odgovorne proizvodnje i trgovine. U ovoj oblasti Evropa i Kina mogu zajedno raditi na pokretanju promena na globalnom nivou.

Gubimo višestruke koristi u poljoprivredi i zaštiti životne sredine zbog slabog uzgoja leguminoza. Povećanje proizvodnje leguminoza u Evropi može doneti čitav niz prednosti i smanjiti proteinski deficit. U Evropi naročito, uzgoj leguminoza može dovesti do povećanja raznovrsnosti useva i broja insektata oprašivača. Azotna đubriva u tom slučaju nisu potrebna, jer leguminoze apsorbuju azot iz vazduha. One neutrališu pojavu bolesti, štetočina i korova u plodoredu žitarica, jer se biološki veoma razlikuju od njih. Smanjena raznovrsnost useva povezana je sa stagnacijom u prinosima useva i većim troškovima, jer naši primarni usevi podležu pojavi korova, štetočina i bolesti. Evropski proizvođači mogu odgovoriti na povećanu potražnju za proteinima biljnog porekla proizvedenim u Evropi prema visokim društvenim i ekološkim standardima, i istovremeno zadovoljiti rastuću potražnju za BEZ GMO proizvodima i regionalnim/lokalnim lancima vrednosti. Industrija može postaviti standarde za sve izvore proteina i podržati održivu proizvodnju. Najveći potencijal za unapređenje sistema useva pomoću leguminoza leži u centralnoj i istočnoj Evropi. Kao rezultat, transatlantska trgovina bi bila delimično zamenjena nabavkom s istoka ka zapadu unutar Evrope, što bi pomoglo u smanjenju socijalnih i ekonomskih razlika unutar EU i podstaklo regionalni razvoj u trenutno osiromašenim ruralnim područjima. I u Zapadnoj Evropi postoji potencijal za povećanje proizvodnje leguminoza, bez potiskivanja proizvodnje žitarica i uljarica, zahvaljujući višestrukim koristima od plodoreda.

Biljke su daleko najvažniji primarni izvor proteina. Iako se nusproizvodi poput sačme od uljane repice, suncokretovog brašna i osušena zrna žitarica već koriste u industriji stočne hrane, i dalje postoje mogućnosti za efikasniju upotrebu poljoprivrednih ostataka u ishrani stoke. Pored toga, u mnogim delovima Evrope naši sistemi proizvodnje zasnovani na pašnjacima mogli bi efikasnije da iskoriste travu i visoko-proteinske vrste poput deteline (koja spada u leguminoze) kako bi se smanjilo korišćenje soje. Krmne kulture, poput lucerke, takođe su izvori proteina. Postoje i potencijalne prilike za proizvodnju proteina u oblastima kao što je uzgoj algi.

Bolja usklađenost ishrane stoke sa njenim potrebama za proteinima štedi proteine i smanjuje zagađenje umanjenim izlučivanjem azotnih jedinjenja. Ovo može značajno doprineti usklađivanju poljoprivrednika sa sistemima upravljanja đubrivima zasnovanim na ravnoteži hranljivih materija. Protein je obično skup sastojak stočne hrane, stoga preciznija ishrana takođe može da smanji troškove proizvodnje.

Opseg izazova u proizvodnji proteina u Evropi u velikoj meri zavisi od količine stočarskih proizvoda koji se proizvode i konzumiraju. Ljudska ishrana koja se više zasniva na proteinima biljnog porekla, naročito iz leguminoza i soje, zdravija je i održivija u poređenju sa tipičnim načinom ishrane današnjih potrošača u EU. Veliki deo stanovništva konzumira više mesa i mlečnih proizvoda nego što se to preporučuje za zdravu ishranu. To ima dalekosežne posledice, jer zahteva postojanje velikog sektora stočarstva. Najveći deo azota u biljnim proteinima kojima se hrani stoka se izlučuje i primarni je uzrok poljoprivrednog zagađenja vazduha i vode. Uticaj na životnu sredinu je naročito izražen u regionima gde postoji koncentracija stočarske proizvodnje. Smanjenjem potrošnje proizvoda životinjskog porekla na razuman nivo, uz prateće smanjenje stočarske proizvodnje, poboljšače bi se performanse našeg poljoprivredno-prehrambenog sistema u pogledu zdravlja ljudi, životne sredine i korišćenja zemljišta.

Više informacija na sajtu Evropskog udruženja za hranu biljnog porekla (ENSA) ovde