Donau Soja strategija za snabdevanje proteinima
Sveukupni cilj Donau Soje je održivo i bezbedno snabdevanje proteinima u Evropi
Razvoj proizvodnje soje u Evropi je deo šire promene načina na koje proizvodimo i koristimo protein. Dalekosežne posledice proizvodnje i korišćenja proteina su sada u fokusu javne debate.
Nadovezujući se na Europe Soya deklaraciju, Donau Soja je razvila Donau Soja strategiju za protein kao način da doprinese javnoj debati u ime svih svojih članica. Strategija počiva na holističkom i naučnom razumevanju uloge proteina u održivom razvoju poljoprivredno-prehrambenih sistema.
Naučni savetodavni odbor Donau Soje je konsultovan na temu prvog nacrta pre nego što je upućen na razmatranje Odboru Donau Soje. Odbor je zatim izdao revidiran nacrt koji je poslat svim članicama uz poziv da pošalju svoje komentare.
Svi pristigli komentari su razmotreni tokom rada na završetku dokumenta i strategija je jednoglasno usvojena na sednici Generalne skupštine Donau Soje aprila 2018. godine.
Strategija tako prenosi moćan stav poljoprivredno-prehrambenog sektora, koji Donau Soja predstavlja, na temu posvećenosti podršci dubokih promena.
izazovi snadbevanja proteinima u Evropi
–
Usled prirode klime i zemljišta, mnogi proizvođači u Evropi su izvanredno dobri u uzgoju žitarica poput pšenice, ječma i kukuruza. To podržava proizvodnju velikih količina žitarica bogatih ugljenim hidratima koje se uglavnom koriste za stočnu ishranu.
Proizvodni poljoprivredni sistem Evropske unije se oslanja na dva glavna ulaza: oko 11 miliona tona sintetičkog azotnog đubriva za useve, te visoko-proteinsku sojinu sačmu kao proteinskog dodatka u stočnoj hrani, napravljenu od oko 36 miliona tona soje. Porast tražnje u Evropi za biljnim proteinima u proteklih 60 godina javio se uglavnom kao posledica povećane proizvodnje i potrošnje mesa i mlečnih proizvoda.
Nakon Kine, Evropska unija je sada drugi najveći uvoznik soje iz Južne Amerike. I dok je poljoprivredni sistem Evropske unije kao celina 71% samodovoljan u tržišnim biljnim proteinima, 86% biljnih proteina koji se uvoze radi pokrivanja 29% deficita je soja. Ovaj proteinski deficit je temeljni izazov za povećane otpornosti i performansi našeg poljoprivredno-prehrambenog sistema, kao i izazov proizvodnje proteina u Evropi.
Odgovor na izazove snadbevanja proteinima u Evropi
–
Za suočavanje sa izazovima proizvodnje proteina u Evropi potreban je holistički pristup i kreiranje Proteinske tranzicije. Sistemska promena koju to zahteva može se sagledati u pet stubova:
Display none
Your content goes here. Edit or remove this text inline or in the module Content settings. You can also style every aspect of this content in the module Design settings and even apply custom CSS to this text in the module Advanced settings.
Održiv i odgovoran uvoz
Izazovi proizvodnje proteina su globalnog karaktera. Iako je od vitalnog značaja da Evropa predvodi promenu sistema, potrebna nam je Kina na našoj strani. Čak i uz značajne promene u poljoprivredi, Evropa će vrlo verovatno morati da uvozi proteine biljnog porekla iz tradicionalno izvoznih regiona. Međutim, potrebno je da se usmerimo na uvoz sertifikovanih proizvoda iz regiona i sistema koji su temeljno validirani u skladu sa strogim društvenim i standardima zaštite okoline. Takođe, moramo blisko da sarađujemo sa Kinom kako bi obezbedili globalnu promenu težišta u pravcu više održive proizvodnje proteina. Upravo naši trenutni sistemi uzgajanja i prerade hrane imaju najveći uticaj na azotni ciklus. Proizvodnja i potrošnja proteina su glavni pokretači emisija gasova staklene bašte. Zagađenje azotom i amonijakom u vazduhu i vodi, zajedno sa gubitkom prirodnih staništa i biodiverziteta, mogu se rešavati globalnom promenom kursa ka više održivoj proizvodnji proteina koja se postiže zadovoljavanjem standarda odgovorne proizvodnje i trgovine. To je oblast u kojoj Evropa i Kina mogu zajedno da rade u pravcu pokretanja globalne promene.
Povećana proizvodnja mahunarki u Evropi
Gubimo mnoge agronomske dobrobiti i prednosti za čovekovu okolinu usled niskog učešća zasada mahunarki. Povećanje proizvodnje mahunarki u Evropi će doneti čitav niz dobrobiti i smanjiti proteinski deficit. U Evropi naročito, mahunarke će povećati raznovrsnost useva i podržati insekte oprašivače. Azotna đubriva su nepotrebna, jer mahunarke apsorbuju azot iz vazduha. One neutrališu pojavu bolesti, štetočina i korova u rotaciji useva koja je zasnovana na žitaricama time što su biološki veoma drugačije od žitarica. Uopšte uzevši, nedostatak raznovrsnosti useva je u vezi sa stagnacijom u prinosu useva i višim troškovima, jer naši primarni usevi podležu pojavi više korova, štetočina i bolesti. Evropski proizvođači mogu da odgovore na pojačanu tražnju za proteino biljnog porekla koji je proizveden u Evropi prema visokim društvenim i standardima zaštite okoline, te da istovremeno odgovore na rastuću tražnju za BEZ GMO proizvodima i regionalnim/lokalnim lancima vrednosti. Industrija može da kolektivno postavi standarde za sve izvore proteina i najavi podršku za održivu proizvodnju. Najveći potencijal za unapređenje sistema uzgajanja korišćenjem mahunarki leži u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Kao rezultat, deo trans-atlantske trgovine bi bio zamenjen snabdevanjem sa Istoka na Zapad unutar Evrope, čime bi se pomoglo i u smanjenju društvenih i ekonomskih razlika unutar EU, te ohrabrio regionalni razvoj u onim oblastima koje su sada ugrožena ruralna područja. I u Zapadnoj Evropi postoji potencijal za povećanje proizvodnje mahunarki, bez smanjenja proizvodnje žitarica i uljarica, usled dobrobiti u prinosu koje donosi rotacija useva.
Unapređena upotreba postojećih i novih izvora proteina
Biljke su daleko najvažniji primarni izvor proteina. Iako se nusproizvodi poput sačme od uljane repice, suncokretovog brašna i destilovana osušena zrna žitarica već koriste u industriji stočne hrane, i dalje postoje prilike za bolje iskorištavanje poljoprivrednih ostataka u ishrani životinja. Povrh toga, u mnogim delovima Evrope naši sistemi proizvodnje zasnovani na pašnjacima bi mogli bolje da iskoriste travu i visoko-proteinske vrste poput deteline (mahunarka) u cilju smanjenja korišćenja soje. Usevi koji se koriste za stočnu hranu, kao što je lucarka su takođe izvori proteina. Postoje i potencijalne prilike za proizvodnju proteina u oblastima kao što je uzgoj algi.
Povećanja efikasnost u korišćenju proteina
Bolja usklađenost ishrane stoke sa njenim potrebama za proteinima štedi protein i smanjuje zagađenje umanjenim izlučivanjem azotnih jedinjenja. Ovim se može značajno doprineti usklađenosti proizvođača sa sistemima za đubrenje koji se zasnivaju uravnoteženim hranljivim sastojcima. Protein je obično skup sastojak stočne hrane, stoga preciznija ishrana takođe može da smanji troškove proizvodnje.
Zdravija i održivija ishrana
Opseg izazova u proizvodnji proteina u Evropi je ponajviše određen količinom stočarskih proizvoda koji se proizvode i konzumiraju. Ljudska ishrana koja se više zasniva na proteinima biljnog porekla, naročito iz mahunarki i soje, je zdravija i održivija u poređenju sa tipičnim načinom ishrane današnjih potrošača u EU. Veliki deo stanovništva troši više mesa i mlečnih proizvoda nego što se to preporučuje u zdravoj ishrani. To ima dalekosežne posledice, jer zahteva postojanje velikog stočarskog sektora. Najveći deo azota u biljnim proteinima kojima se hrani stoka se izlučuje i primarni je uzrok poljoprivrednog zagađenja vazduha i vode. Uticaj na životnu sredinu je naročito izražen u regionima gde postoji koncentracija stočarske proizvodnje. Smanjenjem potrošnje životinjskih proizvoda na razuman nivo, uz prateće smanjenje stočarske proizvodnje, postigle bi se bolje performanse našeg poljoprivredno-prehrambenog sistema u smislu zdravlja ljudi, čovekove okoline i korišćenja zemljišta.
